Бранимир Јованчићевић: Животна средина и популизам у Србији
Животна средина је врло атрактивна и жива тема у Србији. Њом се баве многи. Научници имају пројекте и пишу научне радове. На универзитетима се оснивају студијски програми из области екологије и животне средине.
Животна средина је врло атрактивна и жива тема у Србији. Њом се баве многи. Научници имају пројекте и пишу научне радове. На универзитетима се оснивају студијски програми из области екологије и животне средине. Новинари пишу чланке и у телевизијске студије доводе госте да о животној средини износе своје ставове. Активне су и многе невладине организације са врло солидним буџетима. Опозиционе политичке странке све више у својим активностима и наступима износе проблеме из ове области.
У последњих неколико година основано је на десетине еколошких удружења са врло јасним ставовима о угрожености вода, ваздуха и земљишта на овим нашим просторима. Организују се еколошки скупови на којима учествује више хиљада, или чак и више десетина хиљада грађана. Могло би се рећи да смо у једном еуфоричном стању. Животна средина као тема је по својој популарности престигла многе и сада је при самом врху интересовања значајног дела становништва Србије.
Рекао би човек: одлично!
Kоначно је почело нешто да се дешава, Србија почиње да личи на уређене државе Европе и света! Оваква и оволика посвећеност животној средини је за сваку похвалу. Мора да је Србија коначно постала једна лепа и уредна држава! А онда поглед у стварност, поглед на наше јавне површине, саобраћајнице, на наше реке, језера и њихова приобаља, наше шуме, онда удисај ваздуха у Београду, Бору, Смедереву, Ужицу, Ваљеву, боја, мирис и укус воде у Зрењанину и у другим војвођанским местима.
У реалном свету нема ама баш никаквог побољшања. Нема лепше и здравије животне средине на територији која припада држави Србији. Могло би се чак и рећи да је из дана у дан она све нездравија и све ружнија. Не решава се нити један проблем, а појављују се нови.
Дивље депоније се умножавају, комуналног отпада на јавним површинама је све више, јављају се нови процеси еутрификације језерских вода, ваздух у бројним нашим градовима је све загађенији. Опасан отпад на просторима напуштених фабрика из прошлих времена је и даље присутан, стварајаћи врло реалну претњу за избијање пожара, експлозија и загађења вода, земљишта и ваздуха.
Да ли то декадентне снаге у Србији добијају још једну битку?
Јер, очигледно је да код одређеног броја становника Србије постоји јака жеља, воља и хтење да се стање побољша, да наш животни простор буде здравији и лепши. То што нема ама баш никаквог позитивног помака говори да је много више оних којима ово најживотније питање уопште није битно. Од животног значаја је спречавање отварање рудника по Србији. Рудник јадарита у Подрињу представљао би еколошку смрт једног од најлепших и најплоднијих делова наже земље.
Треба истрајати у борби да се тако нешто не деси.
Ако би се то чак и догодило, нека то не буде без борбе. Јер пружени отпор и искрена борба би знатно отежали, или чак и спречили нека слична копања по другим деловима Србије. Дакле, победа у борби против светских компанија које желе руднике у Србији је од непроцењиве важности. Међутим, морамо да будемо свесни да постоје и други велики еколошки и екохемијски проблеми у Србији који се тиме неће решити.
Проблеми у области квалитета животне средине и њене заштите у Србији су толико нарасли, и они се не могу решити стихијским, непланским и појединачним активностима и акцијама. Њиховом решавању се мора прићи стратегијски и са јасно дефинисаним дугорочним планом који ће укључити низ међусобно повезаних активности, а у опсегу од интензивне едукације становништва до интензивне казнене политике.
На основу свега онога што су владајућа странка и њен председник до сада учинили, како су се понашали и какве политичке и све друге ставове заступали, лако се може закључити да се било какав бољитак у овом тренутку не може очекивати. Kако застрашујуће звучи изјава председника Србије на некој од наших телевизија да кинеске компаније долазе у Србију, између осталог, и због тога што на овим просторима не морају да у производним процесима троше новац за заштиту животне средине?!
Kако је неодговорно да се на руководећа места државних институција задужених за животну средину постављају потпуно некомпетентне особе! Онда не треба да чуди презагађен и опасан по живот ваздух у Бору или Смедереву, или отварање фабрике гума у плодном Банату, надомак Зрењанина. Kао што не треба да чуди ни скоро отпочињање грађевинских радова на Макишком пољу, поновно појављивање алги у језеру Врутци које је изворишна акумулација за производњу пијаће воде у Ужицу.
Практично у центру Златибора, последњих година лидеру српског туризма, поред милионски вредних солитера и грандиозних хотела годинама упорно опстају депоније комуналног и грађевинског отпада.
Kаквог ли апсурда!
Kолико само сличних примера у Србији постоји. Овакву Србију проглашавати лепом и интересантном туристичком дестинацијом, помало је и безобразно. Озбиљни политичари и друштвено одговорни појединци у Србији наводе бројне разлоге због којих би актуелна власт коначно морала да оде са српске политичке сцене. За нас је њихова небрига за животну средину више него довољан разлог.
Аутор је професор, потпредседник Демократске странке и председник Ресорног одбора ДС за екологију и заштиту животне средине.
Ауторски текст објављен у дневном листу ДАНАС
У последњих неколико година основано је на десетине еколошких удружења са врло јасним ставовима о угрожености вода, ваздуха и земљишта на овим нашим просторима. Организују се еколошки скупови на којима учествује више хиљада, или чак и више десетина хиљада грађана. Могло би се рећи да смо у једном еуфоричном стању. Животна средина као тема је по својој популарности престигла многе и сада је при самом врху интересовања значајног дела становништва Србије.
Рекао би човек: одлично!
Kоначно је почело нешто да се дешава, Србија почиње да личи на уређене државе Европе и света! Оваква и оволика посвећеност животној средини је за сваку похвалу. Мора да је Србија коначно постала једна лепа и уредна држава! А онда поглед у стварност, поглед на наше јавне површине, саобраћајнице, на наше реке, језера и њихова приобаља, наше шуме, онда удисај ваздуха у Београду, Бору, Смедереву, Ужицу, Ваљеву, боја, мирис и укус воде у Зрењанину и у другим војвођанским местима.
У реалном свету нема ама баш никаквог побољшања. Нема лепше и здравије животне средине на територији која припада држави Србији. Могло би се чак и рећи да је из дана у дан она све нездравија и све ружнија. Не решава се нити један проблем, а појављују се нови.
Дивље депоније се умножавају, комуналног отпада на јавним површинама је све више, јављају се нови процеси еутрификације језерских вода, ваздух у бројним нашим градовима је све загађенији. Опасан отпад на просторима напуштених фабрика из прошлих времена је и даље присутан, стварајаћи врло реалну претњу за избијање пожара, експлозија и загађења вода, земљишта и ваздуха.
Да ли то декадентне снаге у Србији добијају још једну битку?
Јер, очигледно је да код одређеног броја становника Србије постоји јака жеља, воља и хтење да се стање побољша, да наш животни простор буде здравији и лепши. То што нема ама баш никаквог позитивног помака говори да је много више оних којима ово најживотније питање уопште није битно. Од животног значаја је спречавање отварање рудника по Србији. Рудник јадарита у Подрињу представљао би еколошку смрт једног од најлепших и најплоднијих делова наже земље.
Треба истрајати у борби да се тако нешто не деси.
Ако би се то чак и догодило, нека то не буде без борбе. Јер пружени отпор и искрена борба би знатно отежали, или чак и спречили нека слична копања по другим деловима Србије. Дакле, победа у борби против светских компанија које желе руднике у Србији је од непроцењиве важности. Међутим, морамо да будемо свесни да постоје и други велики еколошки и екохемијски проблеми у Србији који се тиме неће решити.
Проблеми у области квалитета животне средине и њене заштите у Србији су толико нарасли, и они се не могу решити стихијским, непланским и појединачним активностима и акцијама. Њиховом решавању се мора прићи стратегијски и са јасно дефинисаним дугорочним планом који ће укључити низ међусобно повезаних активности, а у опсегу од интензивне едукације становништва до интензивне казнене политике.
На основу свега онога што су владајућа странка и њен председник до сада учинили, како су се понашали и какве политичке и све друге ставове заступали, лако се може закључити да се било какав бољитак у овом тренутку не може очекивати. Kако застрашујуће звучи изјава председника Србије на некој од наших телевизија да кинеске компаније долазе у Србију, између осталог, и због тога што на овим просторима не морају да у производним процесима троше новац за заштиту животне средине?!
Kако је неодговорно да се на руководећа места државних институција задужених за животну средину постављају потпуно некомпетентне особе! Онда не треба да чуди презагађен и опасан по живот ваздух у Бору или Смедереву, или отварање фабрике гума у плодном Банату, надомак Зрењанина. Kао што не треба да чуди ни скоро отпочињање грађевинских радова на Макишком пољу, поновно појављивање алги у језеру Врутци које је изворишна акумулација за производњу пијаће воде у Ужицу.
Практично у центру Златибора, последњих година лидеру српског туризма, поред милионски вредних солитера и грандиозних хотела годинама упорно опстају депоније комуналног и грађевинског отпада.
Kаквог ли апсурда!
Kолико само сличних примера у Србији постоји. Овакву Србију проглашавати лепом и интересантном туристичком дестинацијом, помало је и безобразно. Озбиљни политичари и друштвено одговорни појединци у Србији наводе бројне разлоге због којих би актуелна власт коначно морала да оде са српске политичке сцене. За нас је њихова небрига за животну средину више него довољан разлог.
Аутор је професор, потпредседник Демократске странке и председник Ресорног одбора ДС за екологију и заштиту животне средине.
Ауторски текст објављен у дневном листу ДАНАС