Demokratska Stranka

Ево од 2004. г. па до данас променисмо називе судова од општинских и окружних у основне и апелационе судове, додасмо и „виши“ суд, у Београду „угасисмо“ чак четири суда.

Остаде у почетку „Први“ основни суд у Устаничкој, по Србији установили „судске јединице“, судије су путовале по Србији од једне судске јединице до друге судске јединице…

Реформисали смо процесно законодавство по европском да нам буде боље, потом „угасили“ судске јединице“ по Србији, у Београду вратили још два суда…

Верујте ми на реч да не знам више у Београду где је који суд и где је које тужилаштво. Иако радим на пословима заступања 40 година у Првом основном суду у Београду (у бившој згради „Аероинжењеринга“) суднице су означене бројевима тако да не можете пронаћи судницу.

Неки модерни бројеви, сада у истој згради суди и Апелациони и Врховни суд, не знам да ли судије у тој згради заједно пију кафу и размењују искуства.

Уставни суд у чијој је надлежности била оцена законитости аката сада исправља правоснажне одлуке судова. Идеја у реформи правосуђа Србије била је да све буде налик, бар споља, европским судовима.

Нарочито судовима у Немачкој јер примећујем велику сличност у зградама.

Поштујемо туђи суверенитет више него свој па иако нисмо у ЕУ у закону о парничном поступку едан од основа за понављање поступка је пресуда Европског суда.

Али, како доћи до те пресуде када се у просеку код нас пресуда доноси после једне деценије, а не може се доћи до европског суда док се не одлучи код Уставног суда који суди и преко пола деценије.

Међутим, у тим европским земљама из којих од 2004. г. до данас извлачимо све квалитете не постоји вишегодишње одлучивање у предметима а што је случај код нас. Чудно нешто.

Ако нпр. позовете на телефон Уставни суд како би добили информацију о стању предмета, добићете одговор: „Предмет је у раду“, али много је пола деценије. Важно је да судије тог суда имају тоге.

Чудно је и то да се код нас дуже време не може решити ни споразумни развод брака, кад кажем дуже време, мислим на неколико година. Споразумни развод брака значи да су се супружници о свему договорили и шта то сада ради Центар за социјални рад и суд да супружници упркос свом договору не могу да се разведу годинама.

Сада треба да прође више месеци да Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања поступи по решењу о извршењу суда и јавног извршитеља Да, то је случај у Београду.

Јасно је да је држава сада највећа кочница нормалним токовима у правосуђу. Грађани у Србији пуне две деценије трпе лошу законодавну активност у правосуђу, лошу извршну власт у правосуђу, нерад и јавашлук у правосуђу.

Проблем је што ми све ово знамо али не умемо да изађемо из ове ситуације у коју смо увучени слепим имплементацијама прописа споља.

Хтели ми то да признамо или не, али је зрела ситуација да се у правосуђу Србије уведе нешто слично ванредном стању.

Не смем да кажем ванредно стање да не поплашим политичаре у Србији који деценијама седе у кабинетима и у Скупштини, не табанају по ходницима судова, не подносе тужбе, жалбе, ревизије, не улазе у суднице и стварно немају представу какво је зло у правосуђу Србије, али се зато стално истрајава на имплементацији европског законодавства.

И да наведем и ово, када уђем у судницу код Трећег основног суда у Београду нпр. судница бр. 4 лево од улаза у зграду у ул. Тошин Бунар у Новом Београду, немам где да положим предмет јер су на столовима странака положени судски предмети у висини до једног метра.

И не само на столовима већ уз радијаторе, зидове и где год, па и вероватно испод стола судије. Најтеже ми пада када очекујем од судије када ће да закаже следеће рочиште, питам: „Да ли судија може бар у року од шест месеци“.

Одговор је: „Никако, само после осам месеци.“ Морам да ћутим, јер је прошло суђење било одложено после 12 месеци.

Аутор је адвокат из Земуна

Извор: Данас