Манојловић: Уместо бриге о страним инвеститорима, морамо да оживимо домаћу производњу

Нешто овде није у реду. Са једне стране имамо људе који губе посао и оне који не могу да се запосле и живе од свог рада, а са друге стране слушамо вапаје предузетника у потрази за радницима. И све чешће објаве о „увозу“ радника са далеког и нешто ближег источног света. Може ли се захтев за оживљавањем производње, стимулисањем прерађивачке индустрије, отварањем нових радних места под надзором државе сматрати сулудим и неозбиљним? Немогуће је отети се утиску да ова власт перманентно ради на штету државе и грађана.

Шта је коначни циљ актуелне власти можда и не можемо да претпоставимо, али последице поуздано можемо предвидети. Овде ће живети све мање и мање људи јер ће све мање грађана Србије у својој домовини видети будућност и перспективу са себе и поколења. За опортунисте на власти, то је добра вест. Што мање људи, мање и проблема. За озбиљне и одговорне људе који промишљају о будућности и воде рачуна о општем интересу, то је катастрофа.

Млади људи масовно напуштају Србију, тај тренд се не смањује, одлазе „трбухом за крухом“, оно најбоље што имамо испраћамо свакодневно, бришући сузе аеродромским холовима. Из Уније послодаваца поручују да је то за њих добро, јер уз благослов државе (читај СНС власти), већ врло успешно увозе раднике из Вијетнама, Гватемале, Бангладеша... На нашим градилиштима добро су се показали и турски тесари, албански армирачи. Док држава мајчински брине о страним инвеститорима, субвенцијама и пореским олакшицама, оно што може бити наша компаративна предност, производња здраве и квалитетне хране, пре свега, занемарује се и уништава.

Од некада значајних извозника, постали смо увозници меса и свињских прерађевина. Некада свињарска земља, која је још 1866. године на хиљаду становника узгајала 1300 свиња, сада зависи од увоза и других, уместо да зависи само од себе. У другој половини 19. века нпр. Данас најмоћнија светска економија, она у САД-у, производила је од 800 до 900 свиња на хиљаду становника и по томе била далеко иза Србије. Такође, крајем 19. века, тачније 1893. године, први извозни посао у САД-у био је извоз сувих шљива и то 30 хиљада тона. У исто време, Србија је Аустроугарској извозила 250 хиљада свиња и имала суфицит у трговини са светом. Још 1990. из Србије у свет је извезено свињског меса у вредности од 762 милиона долара, а конзерве из фабрика у Србији снабдевале су америчку војску. У овој години увоз свињског меса у Србију биће за 50 до 60 одсто већи него у истом периоду прошле године.

Када је последњи моменат да се нешто предузме? Најбољи тренутак да се нешто предузме је прошао, а да ли је прошао и последњи – то нећемо сазнати све док нешто конкретно и не урадимо. Боље икад него никад да кажемо: Стоп. Даље се не може овако. Наш мото мора бити: Произведи! Одржив је само онај модел развоја који се заснива на већим улагањима у домаће капацитете, а не на енормним субвенција несигурним страним инвеститорима. Заустављање миграције, одлив знања и умећа, распродаја јавног добра и уништавање земљишта, воде и ваздуха, наших ораница, река и планина, ургентно морају престати. Све су то одавно постала егзистенцијална питања за наше друштво и сваког од нас појединачно.

Под овом влашћу, ништа од тога се неће догодити. Да бисмо призвали будућност, морамо најпре да опозовемо актуелни режим. Незадовољни грађани и опозиција заједно. Нема трећег партнера и нема другог пута да овде поново буде у реду.


Татјана Манојловић
Потпредседница Демократске странке,
новинарка и будућа народна посланица