Demokratska Stranka

Човек који никога није убио, који се залагао за ненасиље, човек који се супротставио Милошевићевој ратној политици, човек који је читав живот посветио борби за достојанство људи и слободу свих грађана ове земље, који је зауставио лудачку политику сатирања радника хиперинфлацијом, хуманиста који је зауставио слање радника у рат, у фантазмима неког примитивца бива означен ни мање ни више него као крвник радничке класе. У тренутку када је Зоран Ђинђић развио заставу слободе и супротставио се представницима режима из деведесетих, који су се на жалост вратили на власт да доврше свој прљави и нечасни посао уништења Србије, ово је била земља хиперинфлације, несташица свега, опште беде, социјалне, економске и моралне пропасти, искључена из свих међународних токова и ослабљена политичким обрачунима и ратовима.

Док су се припадници тадашњег, односно садашњег режима богатили деведесетих година, грађани Србије су позивани у ратове у којима Србија по речима тадашњих властодржаца није ни учествовала. Они који су имали среће да се врате из тих ратова, који су преживели политику добровољног давања туђе крви зарад личног богаћења државне и партијске врхушке, враћали су се у државу у којој није било ни хлеба, у којој су постојали бонови за куповину соли, а за плату није могао да се купи ни литар млека. Један човек је имао визију боље и праведније Србије. Заједно смо кренули да је остварујемо. Ту визију и данас следе хиљаде и хиљаде радника, прегаоца, марљивих и вредних људи који верују да се исплати бити поштен и волети своју земљу.

Вазда је у Србији ноћ падала не би ли свака авет прошлости показала, шта све може и сме да уради под окриљем таме. Ноћ је идеално доба и за испољавање кукавичлука разних анархиста, лезилебовића ухлебљених на казану Горана Весића, штакора измилелих из напредне канализације, којима је до радника стало таман колико и до истине о трагичном и понижавајућем статусу запослених који су данас принуђени да носе пелене док раде. Берачи и конзументи органског парадајза са Јовањице, баш као и њихови напредни послодавци, тешко да ће оваквим простачким скрнављењем мурала посвећеног Зорану Ђинђићу урадити ишта више од простака и сецикеса, који неспособни да досегну звезде, решише да пљују на њих.

Па тако стајаше у тамној ноћи под искричавим сводом и пљуваше на далеке звезде, од којих неке иако угашене, још увек људима у Србији шаљу сјај разгонећи таму. Још увек загледани у трептаву светлост, неки људи у Србији траже путоказ из мрака, следећи визију, верујући да ћемо се срести тамо негде горе међу звездама. А ови што пљују на звезде, што грабе гомиле блата и кала и бацају увис, не схватају да не могу досегнути звезде. Макар пљували и кроз оптички нишан снајперске пушке. И да им се то блато помешано са сопственом пљувачком, после само неколико метара враћа у искежена лица. Тако обележени продудуктима сопствених пљувачних жлетда, прљави и каљави, стоје крај пута којим нису имали храбрости да крену, срећни што су пљунули на звезде.

А звезде сијају не само на ноћном небу. Видим тај плам свакога дана у очима милиона људи жељних слободе, решених да поврате своје достојанство, одлучних да једном за свагда разгоре неугасли огњени стуб слободе до кога не добаца пљувачка звездопљувача.

Биће то најбољи доказ да је та визија јача и од снајпера, а камо од пљувачке и блата.

Зоране, хвала ти за визију!

Срђан Миливојевић члан Главног одбора Демократске странке

Текст објављен на порталу Директно