Сећате се...
Свако време носи неке своје специфичности, у нашој држави некако су у последње време јако популарни мурали. Знате оно, слика неког или нечег преко фасаде, наизглед врло једноставно и креативно. Е, сада да ли су увек оправдани и естетски исправни то је нешто о чему се може дискутовати, али чињеница је да их има све више. Опоненти би сада рекли да се о укусима не расправља и јесу у праву, само што се најчешће не расправља о укусима него о здравом разуму. Сећате се тога?
Некада је то била почетна тачка критичког размишљања о стварности, а онда када смо почели да га губимо покушали су да га врате у центар пажње сјајни тандем Павић – Шојић, али на крају ипак некако заједно са Гутовићем отишао у неповрат.
Тако су мурали почели да се цртају и коме треба и коме не, да се уништавају фасаде и које треба и које не. Све је некако остало ван домашаја здравог разума. Мурале су добили уметници, спортисти, градски ликови, људи који су на било који начин задужили друштво коме су припадали. Да, најчешће су то људи уз чије име на жалост иде прошло време, а онда онако без најаве један хотел у Нишу је отишао корак даље. И то не било који хотел него један од симбола Ниша Хотел Амбасадор, покушава да уради нешто што до сада није виђено. Сећате се тог хотела? Хотела где је Бјелогрлић летос с леђа (фронтално) напао старијег (једва пар година) Антонијевића.
Већ два дана вредни радници висе са фасаде Амбасадора покушавајући да саставе највећу слагалицу, (знате оне слагалице од 1000 или више делова, углавном са лепим природним мотивима или врхунским уметничким делима), са ликом председника. Сваки од прозора чине један део те слагалице која ће, када буде склопљена, чинити најлепшу слику наше стварности. Добро можда не најлепшу, али свакако највећу.
Знате онај осећај када се нађете на тргу неког града који не познајете па подигнете поглед високо како бисте ухватили сваки детаљ те слике за нека будућа сећања. У тим тренуцима кроз главу увек пролазе само лепе емоције и нека сета за прошлим временима. Е, тако вам је сада у Нишу. Станите на главни градски трг, подигните поглед и ухватиће вас сета за неким прошлим временима када је Амбасадор био симбол града Ниша. Сећате се Ниша? Града који се борио против система, града у коме је живео роцк`н`ролл, града који је био пркосан. Царског града! Сада смо некако од тог царског града стигли до мурала (добро, слагалице) председнику.
Знам да је Амбасадор сада приватни хотел и да није баш на јавности да суди да ли и како ће неко да изјављује захвалност, добродошлицу или љубав председнику. Али, мислим да је на свима нама да призовемо здрав разум и схватимо да су његове границе одавно пређене, јер неко је то морао да смисли, неко да дизајнира, неко да изради, неко да одобри, неко да постави.
Неко је очигледно имао намеру да прекрије прошлу суботу, два спорна закона, једну велику блокаду и једну велику наду која се пробудила у вилином граду. Сећате се прошле суботе? Србија је уСтала тада! И опет ће ове суботе без обзира на све мурале (слагалице) којима скрећете пажњу у последње време. Нисмо баш сви заборавили Шојића, ипак је он наш земљак.
П.С. Видимо се у суботу! За сваки случај ћемо се и чути, ако нас не будете видели од слагалице (мурала).
Марија Миленовић, комуниколошкиња