Demokratska Stranka

Љубав према руској књижевности и према руском народу дубоко је усадио и мени и мом брату. Сећам се како је мирно гледао утакмице између Југославије и ондашњег Совјетског савеза, а касније Русије. Било му је свеједно ко ће да победи. У нашој кући су се Руси доживљавали као нешто најбратскије.

Половином деведесетих година као млад доцент и већ признати стручњак у бласти органско-геохемијских истраживања нафте, добио сам позив да одржим предавање на конференцији о нафти и гасу у Томску. Отишао сам са великим узбуђењем. Kоначно сам имао прилику да лично упознам Русију коју ми је отац представљао и најављивао као културни центар света.

Дуг пут авионом до Москве, затим са аеродрома Домађедов до Новосибирска, и коначно аутомобилом до Томска. Сусрети са љубазним домаћинима, сјајно гостопримство. Непрегледне и предивне брезове шуме. И скоро да је ту крај лепог руског сна. Уследило је буђење и једно велико трежњење. Све око мене је изгледало у то време изненађујуће лоше. Kуд и камо лошије од, рецимо, једне  Немачке у којој сам боравио у више наврата током израде магистарске и докторске тезе. Чак и лошије од моје ратом оптерећене Србије, већ толико критиковане због свакојаке неуређености. Kолико је то све било другачије од идиличне слике Русије коју ми је отац дочаравао годинама и деценијама уназад!

Моје колеге, руски органски геохемичари, велики су научни зналци. Од њих сам ја, а касније и моји млађи сарадници, доста научио. Међутим, сваки мој наредни одлазак у Русију појачавао је жал. Низак животни стандард, нарушена инфраструктура, неуређеност јавних површина, запуштеност, прљаве улице, а све то под будним оком различитих јавних и тајних полицајаца. Међутим, мој отац је и даље више веровао руским класицима него очима и утисцима свога сина. Временом смо и престали да причамо о Русији.

Прошле су деценије, а ја и даље волим руски народ, али имам и страх да се начин и организација живота какви постоје у братској Русији којим случајем не прошире и на наше просторе.

На велику жалост, период после пада Берлинског зида Русија није искористила за развој демократског система и институција, а тиме и побољшања услова живота и, пре свега, људских слобода. Вратила се устоличавању полицијске и војне аутократије. Москва јесте добила обрисе модерне европске престонице и Сант Петерсбург је уредан и прелеп град. Али ту се, уз предивне руске песме, завршава данашња руска лепота. Зарад очувања огромне, а практично ненасељене територије, Русија је по ко зна који пут у својој историји жртвовала свог човека. Он је приморан да своју срећу тражи у неким другим државама. Руски језик се данас, безмало као доминантан, може чути на улицама градова Европске уније, Сједињених Америчких Држава и других развијених земаља света. Из Русије одлазе или размишљају да оду и многе моје колеге, универзитетски професори и научници.

Због свега што сам описао, данас су народи и грађани држава које су својевремено биле чланице Варшавског пакта пресрећни што су из њега изашли. Осећају слободу и последњих тридесет година су успели да значајно напредују у економском и сваком другом смислу. Балтичке земље, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија су данас државе за респект. Познајем се и сарађујем са многим колегама са универзитета и института из ових земаља. Задовољни су, али и даље у страху да се којим случајем поново не врате под капу велике аутократске Русије. Стичем утисак да је тај страх код њих нарастао до нивоа ноћне море. Он је посебно јако изражен ових дана када су још једном могли да се увере на како бруталан начин руска држава решава своје политичке проблеме са братским украјинским народом. Да је Русија демократска држава са уређеним унутрашњим политичким системом, вероватно се Украјина не би дистанцирала од ње. Kолико само патње и људских живота Украјина жртвује да би избегла судбину једне Белорусије!

Србија је данас једина европска држава чији грађани у значајном броју и даље доживљавају Русију и руски народ као што ју је доживљавао и мој отац, ужички професор књижевности и велики поштовалац и зналац руске књижевности. Постоји и велики број оних других, који то чине из прагматичних разлога. Ваљда само у једном конзервативном, аутократском систему, у коме се не негују демократске вредности могу да уживају све благодети овога света. Због тога је њима  Исток узор и због тога њему стреме. А милиони оних других Срба ће се срести са милионима оних других Руса у тамо некој Америци или Немачкој.   

А ја најискреније желим и свом српском народу и братском руском народу да дочекају да живе у државама које ће бити уређене, демократске, у којима ће се лепо живети, без страха, слободно гласати на политичким изборима, у којима ће полиција бити на услузи обичним грађанима, а не онима на власти, у којима ће образовани људи, лекари, инжењери, учитељи, професори бити цењени. Желим да Србија и Русија буду државе из којих они добри и они најбољи неће бежати. И још много тога. Најискреније желим много тога што данас у нашим државама просто не постоји.

Бранимир Јованчићевић,

професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду

и потпредседник Демократске странке