Demokratska Stranka

Ово су одговори на питање зашто баш на ту, али далеко важнији су одговори на питање зашто баш Зорану Ђинђићу. Ђинђић је био први послератни демократски градоначелник Београда и премијер Србије. Ђинђић је човек који је, без имало патетике, пробудио наду људима, човек чији говори и скоро две деценије по његовој смрти звуче релевантније и са више живота него говори садашњих политичара. Ђинђић је, у правом смислу те синтагме, човек испред свог времена.

Мурал Зорану Ђинђићу на Студентском тргу је у последњих неколико година три пута цртан и исто толико пута уништаван. С обзиром да је садашњи председник Српске напредне странке, а тада генерални секретар Српске радикалне странке, Александар Вучић својевремено прелепљивао уличну таблу са именом Зорана Ђинђића налепницама на којима је писало Булевар Ратка Младића, у првом моменту су сумње за овај вандализам пале на напредњаке, као на духовне наследнике некадашње велике СРС.

Лично никада нисам веровао да су напредњаци иза овог вандализма, јер је за то потребно какво-такво идеолошко убеђење, а верујем да огромна већина чланова СНС нема нарочито јака политичка убеђења ни по ком питању и да би при учлањењу нових чланова у СНС идеологија не игра апсолутно никакву улогу.

Убрзо након првог уништавања мурала „одговорност је преузела“ једна од неокомунистичких студентских организација, а исто се десило и после другог, односно трећег исцртавања мурала у организацији Демократске странке. Млади марксисти замерају Зорану Ђинђићу што је после 5. октобра започео процес приватизације, као и бројне спорне приватизације које су уследиле. Оно што не знају јесте да је процес приватизације у Србији почео још деведесетих година 20. века, а неконтролисана „сива“ приватизација је заправо била пљачка на којој су се појединци богатили преко ноћи.

Kако су кроз приватизацију прошле апсолутно све европске бивше социјалистичке земље, Скупштина Републике Србије је 2001. донела закон модеран закон којим је ово питање уредила. Наравно, нажалост, као и увек када је у питању Србија, и по овом питању је било малверзација, али од 24 приватизације које су означене као спорне од стране Европске комисије, само једна је повезана са временом током кога је премијер био Зоран Ђинђић, и то приватизација Сартида. ДОС је, по доласку на власт, отворио питање пословања Железаре, која је бележила значајне губитке, па је због презадужености отворен стечајни поступак.

По мишљењу Савета за борбу против корупције, оно што је најспорније у овој приватизацији се пре свега везује са саму продају, односно конкретно: стечајни управни је 28. марта 2003. дао предлог да се изврши продаја ЈуЕс Стилу, а 31. марта Железара је продата без јавног оглашавања. Зоран Ђинђић је убијен 12. марта 2003.

Другим речима, апсолутно ниједна спорна приватизација се не може везати са Зораном Ђинђићем. Апсурдно је повезивати Зорана Ђинђића са било којом врстом криминала, па и корупцијом, јер је он своју храбру борбу против криминалаца платио главом. Он је свесно ризиковао и сопствени живот како би, између осталог, и они који сада уништавају његов мурал живели у бољој Србији.

Kада се од споменика радикалу Николи Пашићу крене право Булеваром стиже се до бисте социјалисте Светозара Марковића. Kада се од споменика монархисти Бориславу Пекићу на Цветном тргу прошета до Славије стиже

се до бисте републиканца Димитрија Туцовића. Уз све њихове идеолошке разлике, сви они су део српске историје, као и Зоран Ђинђић. Демократска странка ће наредних дана поново на истом месту нацртати мурал Зорану Ђинђићу, а надам се да ће наши млади суграђани неокомунисти схватити да различити погледи на свет чине наше друштво богатијим и да ће у то име поштедети мурал још једног уништења.

Никола Тасић, председник Општинског Одбора Демократске странке Стари град

Текст објављен у дневном листу Данас