Demokratska Stranka

Kако је објаснила, то може да се документује секундама у програмима посвећеним онима који имају критичко мишљење и другачије говоре у односу на онога ко се сматра релевантним да одлучује о нашим животима.

У Србији има независних медија, али је њих толико мало и толико мало су присутни да не могу да поправе генерално негативну медијску слику, указала је Манојловић.

Према њеном тумачењу, међу електронским медијима „нема ниједне телевизије која користи јавно добро националну фреквенцију“, док свега два од десетак дневних листова нису под контролом власти, од којих се један штампа у Хрватској, јер су и штампарије под притиском власти.

Свакодневно смо сведоци тога како режим, „и онај ко је на његовом врху, владају опседнути медијима путем сталних конференција за новинаре и бескрајних монолога“, илустровала је Манојловић.

Она сматра да у Србији постоји „само један центар моћи оличен у вођи режима“, а стиче и утисак да постоји „један медијски пул“ и да се „свим медијима под контролом режима влада из тог центра“.

Kао доказ за то, Манојловић се позвала на насловне стране различитих таблоида, који сваког дана користе „исти вокабулар и пласирају исте информације“.

С друге стране, како је приметила, опозиција се бори да удахне мало ваздуха и угледа светлост дана, да би оно што има да каже грађанима некако до њих допрло.

То се, међутим, „само у траговима“ примећује у медијима који се професионално баве својим послом, „али се никако не може рећи да су они опозициони медији“, констатовала је Манојловић.

У другим медијима, за које каже да су под контрлом режима, „нема простора за опозицију“, а ако се и помиње, онда се о њој се говори „погрдно, са увредама и пласирањем неистина“, док се о ономе ко њима „командује“ говори у суперлативима.

Људи верују у оно у шта желе да верују

Говорећи о томе колико грађани верују медијима, Манојловић је оценила да „људи у принципу верују у оно у шта желе да верују“, али је предочила да је друштво у Србији по том питању „прешло игрицу, јер овде људи више никоме и ничему не верују“.

Тоталитарни режими не пласирају лажи само зато да би људи поверовали у њих, већ се то ради „перфидно, да би људе слудели“, објаснила је она, уверена да се то „управо нама десило“.

Упоређујући је са „тоталним фудбалом“ какав је некада играла Холандија, који подразумева да су сви играчи тренирани да владају целокупним тереном, она је „медијску сцену под контролом режима“ назвала „тоталном пропагандом“.

Сматра да сви актери на јавној сцени који се појављују „у медијима под контролом режима“ истим наративом „нападају и шире дезинформације“.

Манојловић истиче да независни медији омогућавају својим новинарима да се професионално баве послом и да га обављају у складу са Kодексом новинара, али су под сталним економским и политичким притиском, што „онеспокојава“ све који су део „те приче“.

Према њеним речима, „ови други које бисмо тешко могли назвати новинарима, јер се баве пропагандом“ раде у медијима којима се чак опраштају порески дугови и за које се проналазе начини да им се обезбеди финансијска стабилност.

У тим медијима, напоменула је она, „нема говора о професионалном новинарству“ и од њих се очекује да „без резерве“ хвале власт и нападају опозицију.

Манојловић новинара Срђана Шкора види као „светао пример“, јер је „до краја оголио шта ће се десити када се супротставите у медију под контролом режима и покажете да имате интегритет, став и мишљење“.

Закључила је да је Шкоро „свесно жртвовао себе“ и своју професионалну позицију и апсолутно оголио сав бесмисао тоталне пропаганде“.


Извор: Н1 портал

Информативна служба Демократске странке