„Мама, баш је супер што се бориш“
Шта је то што неке људе тера да истрчавају на ауто-пут и заустављају саобраћај ризикујући свој живот? Због чега су неки од нас спремни да голоруки стану пред багер којим управља функционер владајуће Српске напредне странке не би ли га зауставили у његовој сулудој намери да изгази грађане који протестују?
Зашто су неке жене и по цену физичког малтретирања и хапшења спремне да јавно протестују и боре се за вредности у које верују, док их код куће чекају малолетна деца?
Зар не би требало Душан Kостадиновић из Шапца, отац двоје малолетне деце, који је први скочио на кашику багера, или Соња Пернат из Зрењанина, мајка троје деце, коју је полиција привела све са лисицама на рукама, да буду први који ћуте и трпе – јер имају децу?! Зар управо због своје деце стотине хиљада грађана Србије ћути и трпи зулум власти, окреће главу на кршење људских права, на распродају земље, на доношење противуставних закона, на гашење слободе мишљења и говора, на увођење једнопартијског система у држави?!
„Морао сам због деце“, најчешћи је изговор који смо у претходном периоду слушали од наших комшија или колега с посла када су нам обарајући поглед саопштавали да су се ухватили у коло с криминалцима из СНС-а. Тако су и у суботу, 27. новембра, „због деце“ хиљаде уцењених грађана Србије послушно ушли по ко зна који пут у СНС аутобусе и пристали да буду политички робови који статирају у још једном пропагандном ријалитију Александра Вучића на прослави 13. рођендана СНС органзације.
Без обзира на све наше политичке и идеолошке разлике, сигурна сам да је сваком грађанину ове напаћене земље јасно с које стране полицијског кордона је била она права Србија – слободарска и достојна својих храбрих предака. Ауто-путеви су у суботу попут црвених линија поделили грађане Србије на оне који не деле децу на „нашу и њихову“, који желе да свако дете у Србији има сигуран кров над главом, добро опремљену школу, квалитетну здравствену заштиту и родитеље који могу пристојно да живе од свог рада, и ове друге који нас немилосрдно деле и свађају и који су спремни на разна непочинства зарад личне користи, па тако и да вашем детету дају незаконит отказ како би на његово место запослили своје.
Сигурна сам да су и Душану и Соњи и свим оним грађанима који годинама протестују против режима Александра Вучића њихова деца рекла исто оно што је мени рекао син када сам га са зебњом питала да ли има неких проблема у школи због мојих опозиционих активности. „Мама, баш је супер што се бориш против Вучића, а то мисле и моји другари!“, одговорио ми је том приликом.
Моји саборци из Демократске странке и ја никада нисмо имали дилему са које стране барикаде треба стајати. Позивам све грађане који сањају о модерној и демократској Србији да наш заједнички сан претворимо у стварност. Нека нас на сваком наредном протесту буде још више! Масовност је наша снага и наш штит који нас штити од напредњачких штангли, чекића, багера, мотки и агресивних полицајаца. Будимо на барикадама слободе, и због деце, али пре свега због нас самих.
Информативна служба Демократске странке