Говор Татјане Манојловић у Неготину (14.3.2022)
Да прво отерају људе, па да узму све што им остане. Зато хоће празна села и празне градове. Да све по Србији њихово буде, па да продају, распродају, поклањају, то је њихова једина политика.
Добро вече, драги људи! Добро вече Неготинци и Неготинке, добро вече пријатељи!
Добродошли на још једну конвенцију уједињене Србије.
Молим вас да најпре поздравимо нашу химну, химну Републике Србије.
Ја сам Татјана Манојловић, кандидаткиња сам на победничкој листи Мариника Тепић – Уједињени за победу Србије. Новинарка сам РТС, једна од оних које је новинарски кодекс подстакао да се побуне против мрака у коме тумарамо пуну деценију, у коме један човек о свему одлучује и влада тим мраком и страхом!
Наше друштво исцрпљено је огромном кризом, неозбиљним управљањем пандемијом, смртима које су могле бити избегнуте, уздрмано привредном кризом, у којој цене дивљају, а плате их не прате. Мозгове нам испирају будалаштинама о залихама сардина и грашка. Образовање и култура одавно нису на списку приоритета, медијски простор преплављен је неистинама и бљувотинама. Наша деца овде не виде будућност, траже је што даље од Србије. Јуче ми је другарица рекла да су њени син, снаха и двоје деце коначно свих четворо отишли у Немачку. Плаче, срце јој се кида, али каже – спокојна је. Син је током ових десет година одлазио два пута на Аљаску и једном у Сибир. Ово је много боље. Вера је обрисала сузе и стегла срце.
Ово је прича из мог родног Ваљева, али је позната свима вама у овој Сали.
Неготин је данас право лице Србије.
Празан град пун историје.
Вино најбоље, али нема ко да га пије.
Дунав толики, а нема никог да му се диви.
Земља богата, а народ сиромашан.
Kрајина најхрабрија, а остаде без јунака.
Заборављен је Неготин данас, напуштен и препуштен сам себи. Одвојен од свега, откинут, одбачен, заобиђен. Kао да је неки други свет, као да никоме не припада. Остаће му само пусте зидине, тргови без људи, подруми вински без игде икога.
Више неће бити ко да Kрајину брани, више неће бити ко да Kрајину воли. Отишли су млади и одлазе све више, јер у овом граду за њих нема будућности.
Одлазе и стари, јер за њих нема ни садашњости.
Јер овде, под овом влашћу, више живота нема.
Да униште град, то им је намера.
Да испразне Kрајину, то им је накана.
Да прво отерају људе, па да узму све што им остане.
Зато хоће празна села и празне градове.
Да све по Србији њихово буде, па да продају, распродају, поклањају, то је њихова једина политика.
Неготинци,Kрајишници, Хајдук Вељкови наследници.
Да Kрајини дође крај, то не смемо дозволити.
Да нам деца заувек оду, то нећемо допустити.
Зар Kушљина судбина треба да задеси Неготин и Kрајину?
Зар треба да чекамо да нам све узму?
Зар смо заборавили ко смо и од кога потичемо?
Србији је данас потребна Kрајина.
Београду је данас потребан Неготин.
Сви данас морамо бити одлучни, смели и уједињени.
Да трећег априла урадимо оно што се урадити мора.
Да се из Неготина и Србије не одлази, да се у Неготин и Србију људи заиста враћају и овде остају, да се деца овде рађају! То је аманет и Зорана Ђинђића који је главом платио јер је само желео да се у овој земљи пристојно живи, од свога рада, као и другде у развијеном свету.
Да изађемо на изборе и дамо глас за наш Неготин и нашу Kрајину.
Да кажемо јасно да Србија није на продају.
Да кажемо гласно:
Неготин не дамо! Kрајину не дамо! Србију не дамо!
Да 3. априла победи уједињена Србија!
До победе!