Demokratska Stranka

Најтежа је морална криза, јер је морал универзално средство да се заједница одржи на извесној висини и да се спречи њена пропаст. Примитивизам који он шири попут неконтролисане епидемије прети да српском духу одузме сву дубину, да га трајно оштети и деформише.
Он је владар који опстаје захваљујући поделама које перманентно производи, лидер чија је политика алхемијска алијанса разнородних идеологија, личност чији је карактер једносмеран и ултимативан. Зато су његови следбеници инструментум мутум, слепи извршиоци његових замисли, аутомати без савести, фигуре без икаквих одлика мисаоног бића. Ретки су они које је унапредио у оруђа која говоре, оне медијске акробатама из циркуске шатре са унапред резервисаним прајм терминима на националним фреквенцијама.
Вучић наставља заводнички плес популисте који мора да лажна обећања и демагошке опсене дозира у континуитету. Он је и даље за страни фактор дефенцор пацис јер омогућава да се косовски процес неометано креће предвидљивим колосецима. Зато се и толерише парадоксална чињеница да је у Србији инсталиран апсолутизам, али без просветитеља.
Зато ће следећи избори бити борба слободе против силе.

Ту борбу отежава духовна и морална малаксалост која је захватила опозициону јавност. Она није само последица непрекидног деловања моћног политичко-пропагандног апарата који се већ штелује за ефикасну изборну анимацију лаковерног бирачког тела.
Поражавајућа је истина да бирачи добро знају каква је власт, али да још боље знају каква је опозиција. Није тачно да је стање такво јер грађани нису имали прилику да чују опозицију. Проблем је што су је чули и што том понудом нису задовољни. А та понуда им се нуди изнова и изнова.
Нема сумње да ће наступајућа предизборна кампања бити сурово черечење парализованог народа. Ово је земља у којој је бешчашће подигнуто на ниво јунаштва, а атмосфера у Србији већ варничи.

Узимајући ово као аксиоматску претпоставку опозицији је неопходна правовремена и једнозначна концентрација напора и воље како би избегла игру екстрема коју Вучић намеће. Правила су тако намештена да се игра заврши прекидом, инцидентом и проглашењем техничког резултата од три нула по којем Вучић и даље остаје на власти, али опозиција престаје да постоји. Тај изборни сценарио нас води у амбис анархије.
Алтернатива која су нуди је масовни бунт. Ни сам не могу да одгонетнем који број демонстраната би био довољан за самозване револуционаре да би коначно покренули ланчану реакцију рушења режима. А шта се дешава после? Да ли тај фамозни број постаје нови „изборни цензус“? Да ли свако ко окупи тај замишљени Авогадров број Срба у једном пуч-молу аутоматски бива хиротонисан за владара? Ми Срби смо имали разне експерименте и спецификуме кроз своју не баш богату политичку историју, али скоро сам сигуран да овакву врсту пијачног изборног система нико озбиљан не би могао ни да схвати, ни да међународно легализује.

Тиранија временом нагомилава киптећи бес народа који може неконтролисано да избразди свој јаз и целу Србију гурне под воденички точак. Он је примамљив за разнородне покрете и њихове лидере који као пуноглавци грозничаво траже повољну средину да превазиђу ларвену фазу. Њихова упадљива незрелост и аутистична амбициозност спречавају их да схвате да је народни гнев неоседлана кобила која прва одбаци неспремног јахача.

Зато је неопходан рационални ресет опозиције.
Програм Демократске странке данас је актуелнији него у данима када је стваран. Разлог је једноставан-у тродеценијској историји вишестраначја Србија никада није била у дубљој кризи. Медији под режимском контролом утркују се у гротескној минхаузенијади. Државне институције оковане су и узурпиране од стране једне партије. Политички систем разорен је и претворен у полигон вербалног и физичког насиља. Организовани криминал је из велеградског подземља изведен на политичку позорницу уз аплауз властодржаца.
Демократска странка жели да демократским путем ревитализује демократска правила. У систему деспотије то није могуће урадити кроз институције. Време је потврдило да смо донели добру одлуку када смо напустили парламенте на свим нивоима и када смо бојкотовали нелегитимне изборе. Поновићу старо начело-силу силом сузбити, сваки закон дозвољава.

Држава је по Марксу апарат за спровођење присиле над човеком. Дужност је грађанина да на ту присилу одговори једнаком силом. У име тог грађанина задатак опозиције је да изради мапу пута за излазак из кризе.
Зато сви путеви воде у Демократску странку. Постојимо да бисмо били стожер окупљања прогресивне и либералне Србије. Упркос покушајима агресивне вазализације ми нећемо пристати на статус опозиционог СПС-а. Сви из опозиције су на неки начин обогатили ДС, неко уласком, а неком изласком из ње.
Непресушна уљудност и шаховска тактичност Зорана Лутовца новина је на политичкој сцени. Он није ни најпаметнији, ни најлепши, ни најбогатији. Он је лице партије која жели да врати толеранцију и цивилизованост у јавни простор. Он предводи организацију која не разликује људе по саставу проливене крви, већ по количини проливеног зноја. И док га и власт и део опозиције демонизује, ја бих желео да се он демостенизује и тиме надомести видљиви недостатак.

Уз Демократску странку као природног антипода ове власти опозиција ће играти белим фигурама. Не смемо дозволити да реагујемо на догађаје, већ их морамо креирати. Одлука о побуни или заједничком изборном јуришу мора бити донета у наредним данима. Kаква год била требаће нам манастирска самодисциплина и планинарско поверење једних у друге.
Све друго води у нестанак.

Александар Дикић
Члан ГО Демократске странке

Текст објављен у дневном листу Данас