Demokratska Stranka

Јавна расправа о овом нацрту закона завршена је у четвртак, а одвијала се далеко од очију јавности каже Црквењаков.

Kако додаје, чини се да и овај нацрт закона има за циљ да искључи грађане из процеса доношења одлука и да ојача позицију министра, па тако предвиђа да само министар има могућност да одлучи да ли ће доћи до организованог консултовања шире стручне јавности у обликовању спољнополитичких одлука, или не”.

– Сваки министар има онолико моћи колико је, личним квалитетима, у стању да апсорбује из законских овлашћења. Наш је проблем што се, већ деценију, та моћ своди на кадровску комбинаторику по ходницима Министарства у Улици кнеза Милоша, док се одлуке о важним међународним пословима генеришу 500 метара даље – на Андрићевом венцу. Та адреса нити је законски овлашћена за то, нити је процесно оспособљена. Спољнополитичке одлуке базиране на емоцијама, „ћефу“, или унутрашњеполитичком рејтингу, дугорочно нису корисне. Искрено, и раније смо имали три пола која су се „надметала“ у креирању спољне политике – Министарство, Kабинет председника Владе, Kабинет председника Републике – али је, бар, то такмичење знало да донесе и резултат – указује Црквењаков.

Упитан како су до сада доношене спољнополитичке одлуке и да ли је и на који начин јавност укључивана, одговара да је било покушаја да се организују саветодавна тела, али су се она угасила – никога није занимао њихов производ.

– Поврх тога, последњих година смо показали да нам ни представничка демократија не ради како би требало, а камо ли партиципативна… Наравно, не сматрам да би одлуке о спољним државним пословима требало да се доносе на народним зборовима, али много је личности на Универзитету, по институтима, редакцијама, пензијама, невладиним организацијама… које би могле да допринесу обликовању наше спољнополитичке стратегије, а њу, што може звучати невероватно, још увек немамо формално утврђену. Не може се целокупна наша спољнополитичка активност вртети око Kосова, постоји и море других изазова – наводи наш саговники, који је и бивши амбасадор Србије у Бугарској.

Према његовим речима, овим нацртом се пропушта шанса да се нешто промени.

Он наводи да законом нису довољно регулисана питања попут партријског каријеризма и непотизма.

– Последице већ одавно гледамо. Мало-мало па, чак и у овако контролисаној јавности, избије скандал везан за МСП, или око „младих снага“, или око особа које су недостојне да понесу дипломатски пасош Републике Србије – каже Црквењаков.

На питање какав ће бити положај амбасадора по усвајању новог закона, он каже да ако смо почели овај разговор тезом о јачању позиције министра, он би га завршио потребом јачања положаја амбасадора.

– И ова верзија Закона га своди на трансмисију, извештача, а требало би да буде активан фактор у креирању спољне политике. У Члану који набраја послове и овлашћења амбасадора нигде нећете пронаћи реч „предлаже“. Узгред да напоменем, Закон га чини одговорним за апсолутно све што се догађа у земљи пријема, а, рецимо, нигде јасно не дефинише обавезе реферисања аташеа – посебно мислим на оне из војске и безбедности – наводи он.

Према његовим речима, детаљно је разрађена унутрашња хијерархија информисања и одлучивања у министарству, али не и у иностранству, те нови нацрт не пружа одговоре на питање када и како амбасадору реферишу шефови војног, обавештајног, полицијског, економског или културног представништва.

Kако додаје, из Нацрта Закона се јасно не види улога Министарства спољних послова као сервиса грађана и српске привреде.

– То би, по мени, требало да буде основни постулат – да мрежа наших представништава у иностранству буде спремна, опремљена, организована… да им се нађе у свакој потреби и у свакој невољи – закључује Црквењаков.

Интервју објављен у дневном листу ДАНАС